Dijana

Zanimljive činjenice o adolescenciji iz ugla psihologije.

Najdžel Lata, autor knjige ,,Tinejdžeri – Kako im postaviti granice i pri tom sačuvati živce”, već dugo radi kao psihoterapeut sa ,,trudnim petnaestogodišnjakinjama koje se drogiraju i opijaju, kao i sa četrnaestogodišnjakinjama kojima je izgleda jedini cilj postao da agresivno reže na svaku moguću osobu na planeti“.

Ova knjiga namijenjena je roditeljima koji se bore sa svojim razuzdanim tinejdžerima. U narednom tekstu biće predstavljene neke korisne i zanimljive informacije koje se u njoj mogu pročitati.

Priča o ludom ujka Milovanu i ludoj Milici

U knjizi su to ujka Džek i Beti, ali mi ćemo to malo prilagoditi nama. Naime, jednom prilikom Lata je u svoju ordinaciju primio potpuno rastrojene roditelje zbog kćerke koja se od anđeoske djevojčice u trinaestoj pretvorila u neko vrlo čudno, prgavo i zlobno stvorenje – čudno do te mjere, da je majku nazivala glupom kučkom.

Lata, koji je tada bio u ulozi psihoterapeuta, rekao je: ,,Zamislite na trenutak da se cijela familija okupila i odlučila da se ludi ujka Milovan preseli kod vas. Niko drugi ne želi da ga primi, zato što nije normalan i smrdi na mokraću, te tako vama zapadne da se starate o njemu”.

Zatim, zamislite da jedne večeri sjedite i gledate televiziju. Kad krenu reklame, priđete ujka Milovanu i pitate ga hoće li šolju čaja. On vas gleda čitav minut, a zatim skoči na noge: ,,Ma nosi se!“, progunđa starina, ,,Nosi se, bestraga, kučko jedna, glupa kučko!“.

Potom pojuri u svoju sobu u podrumu, mrmljajući psovke i kletve. E sad, da li biste dopustili da vam to uništi veče, ili biste samo pomislili: ,,O, bože, ujka Milovan se ponovo razbjesnio – ništa novo“?… ljudi kažu da je adolescencija razvojna faza, ali to je samo legenda. Adolescencija je zapravo više poput neke mentalne bolesti.“

Prema riječima Najdžela Late, najveća greška koju roditelji čine je to što uzimaju te impulsivne ispade i dramatične scene previše ozbiljno. ,,Ako ne biste obraćali pažnju na ludog ujka Milovana, zašto biste onda slušali ludu Milicu?“.

Zašto ,,tinejdžerski mozak… nije čitav orah“?

,,Kako to da tinejdžeri gledaju niz liticu i vide priliku da naprave odličan snimak, dok se odraslima pri pogledu niz istu liticu zavrti u glavi?“

Naime, ispostavilo se da je tinejdžerski mozak značajno drugačiji i od dječijeg i od onog odraslog čovjeka. Promjene koje u tom periodu doživljava su drastične.

Centri za nagrađivanje u mozgu tinejdžera bivaju malo poremećeni, što izaziva to da su oni vrlo motivisani da traže kratkotrajna uzbuđenja, a zanemaruju važne dugoročne koristi.

Ti moždani centri im se još više razbuktaju u odnosu na odrasle kada su u društvu vršnjaka. Upravo zato su spremni da prave sve one silne gluposti kada su sa svojim drugovima i drugaricama. Dio mozga koji se smatra sjedištem razuma zaostaje u razvoju za centrom za nagrađivanje. 

Upravo zato, tinejdžeri su skloni pravljenju nestašluka jer ih nagrada koju mogu dobiti iz takvih postupka vuče snažnije nego što ih odbija zdrav razum koji ukazuje na moguće negativne posljedice. Okačiti sliku sa vrha litice na instagram je tako uzbudljivo zar ne?

To što možemo da se povrijedimo, budemo primjer drugima za takve potencijalne ishode i druge nevolje u tom slučaju se stavljaju na stranu.

Dijelovi mozga zaduženi za upravljanje i prepoznavanje emocija snažno se razvijaju u ovom periodu, te pokazuju povećanu aktivnost. Ako tome pridodamo zaostajanje u dijelovima zaduženim za zdravo rasuđivanje dobićemo jednu ludu Milicu koja prije plane i nazove majku kučkom, nego što uspije razmisliti kako bi bilo ispravnije postupiti.

Takođe, treba napomenuti i da ovi centri za emocije još uvijek nisu adekvatno razvijeni, te im ne omogućavaju da pravilno tumače kako se drugi ljudi osjećaju.

Svaka nervna ćelija obavijena je bijelom ovojnicom koja omogućava kvalitetan prenos impulsa kroz nervni sistem. Te ovojnice nisu do kraja formirane u adolescenciji. Taj se proces završava tek u dvadesetim. Takođe, ista bijela materija povezuje dvije hemisfere i kod tinejdžera ni ona nije do kraja razvijena.

Kada je tinejdžerima i odraslima postavljeno pitanje da li je dobro plivati sa ajkulama odrasli su mnogo brže odgovarali. Utješno je to što su tinejdžeri dolazili do pravog odgovora, ali je ovo istraživanje pokazalo da im je bilo potrebno značajno više vremena, piše Lata.

Dok su davali ove odgovore njihovi mozgovi posmatrani su pomoću MR uređaja. Naučnici su uočili da su tinejdžeri koristili potpuno druge dijelove mozga u odnosu na odrasle da bi došli do ovog zaključka.

Zato su odrasli odmah formirali mentalne slike mogućih posljedica (npr. oni kako na izdisaju krvavi leže u vodi), dok su tinejdžeri morali korak po korak dolaziti do rješenja. Da bi došao do mentalnih slika posljedica, prosječan adolescent potroši više vremena nego prosječna odrasla osoba.

A šta bi bilo kada biste sređivali i renovirali kuhinju, a majstor kojeg ste pozvali da to uradi došao napušen i pijan? Vjerovatno bi nastao popriličan haos i vaša kuhinja ne bi izgledala onako kako ste zamislili.

Upravo je to ono što se dešava u mozgu današnjih tinejdžera koji je u fazi intenzivnog reorganizovanja i sređivanja baš kada se oni najviše drogiraju i piju.  Zato su alkohol i droge jako štetni u periodu adolescencije kada ih zapravo mi najviše upotrebljavamo.

A da je tinejdžerima teško odbiti ove stvari, govori i činjenica da djeca tih godina daleko lakše postaju ovisna nego odrasli. Kada tome još dodamo njihovu slabiju moć odolijevanja pritisku društva dobijemo vjerovatno iza znaka jednakosti jednog napušenog i pijanog adolescenta s popriličnim haosom u glavi.

Još neke, što bi današnji tinejdžeri rekli, fun facts o pubertetu

Pređimo sad na jednu zanimljivu stvar o našim dječacima. Lata navodi kako većina dječaka u tinejdžerskom dobu postane izrazito homofobična, barem u javnosti. Međutim, kako kaže, mnogi od njih zapravo imaju pomiješana osjećanja i prema djevojčicama i prema dječacima.

Još jedna zanimljivost, koju u knjizi pominje, jeste da današnje djevojčice dobijaju prvu menstruaciju značajno ranije nego one u prošlosti. Prosječna djevojčica  u devetnaestom vijeku dobijala je menstruaciju sa otprilike sedamnaest godina, dok je danas ta granica spuštena na dvanaest, trinaest.

Međutim, neke tjelesne promjene svojstvene pubertetu javljaju se i prije ove pojave – kod djevojčica sa deset, a kod dječaka sa jedanaest i po godina. I tu nastaje veliki problem. On se sastoji u tome što fizički razvoj teče dosta brže od psihičkog.

Upravo zato, naša djeca bivaju suočena sa fizičkim promjenama koje u njima izazivaju značajne strahove i brige mnogo prije nego što su zapravo spremna da se kvalitetnim psihološkim mehanizmima suoče sa tim.

Bivaju suočena sa bolnom preokupacijom tjelesnim izgledom vrlo rano u svom životu. Brinući se da li su ,,previše debele ili mršave“ naše djevojčice sve ranije bivaju uhvaćene u vrtlog opasnih psiholoških poremećaja ishrane kakve su anoreksija i bulimija.

Takođe, primijećeno je da sve mlađa djeca pate od depresije, do te mjere da postoje zabilježeni pokušaji samoubistva djece od samo jedanaest ili dvanaest godina.

I na kraju bih izdvojila jednu važnu pouku koja je u knjizi opisana kroz vrlu interesantnu i živu priču koju ovdje zbog nedostatka prostora neću navoditi.

Ako ste saznali da vam je kćerka trudna, sjetite se da postoje roditelji koji umjesto ispred ginekološke ordinacije sjede na odjeljenju za onkologiju čekajući da ih primi specijalista za leukemiju.

Sjetite se ovoga i ako sjedite sa svojim sinom ispred suda jer se potukao ili napravio neku drugu glupost. Kako autor kaže, niko ne spori da je u redu da se u borbi sa svojim problemima nađete u situacijama kada osjećate krajnji očaj, bol i parališući strah, ali bitno je da osvijestite da dok ima života ima i nade. Dok god dišete, postoji nada da će se ono što vas sada muči ipak nekako pregurati.

izvor:lolamagazin

Najgora stvar koju roditelji mogu učiniti svojoj ćerki jeste da je odgajaju kao "dobru devojčicu".

I tu nije reč o pristojnom ponašanju, lepim panirima ili odgovornosti. „Dobrota“ je često navika vođenja tuđim procenama i mišljenjima, strah od uvrede bilo koga, želja da se u svakoj situaciji vidi najbolje. Biti dobar - prijatan, uviđavan - težak je teret kojeg se mnogi ne mogu osloboditi celog svog života.

Dobre devojčice svi vole. Vaspitači u vrtićima, roditelji, nastavnici u osnovnoj školi. Kažete dobroj devojčici da do pojede do kraja svoju supu - pojede je, gušeći se, kako ne bi uznemirila odrasle. A onda, u odraslom dobu, ne razumeju zašto imaju višak kilograma i naviku da jedu više nego što je telu potrebno. Ona ne čuje svoje telo, nije navikla. Ne zna da ga čuje, ona čuje samo druge. Navikla je da čuje od drugog da gledam li je sita ili još nije.

Dobra devojčica se ne svađa sa odraslima. Sa njima ne govori grubo, pa čak ni ne govori ravnopravno: samo se smeška, slaže, pokorava. A kada dođe do 14 do 15 godina, neki odrasli muškarac počne da se privija uz nju sa sladostrasnim osmehom, ona i dalje ćuti - ona ​​nema veštinu da kaže Ne. Ona trpi u užasu, i izdržaće tamo gde samo treba čvrsto i glasno da kaže: skloni se!

Dobra devojčica ima samo petice. Četvorke su za nju tragedija. Tokom godina studija toliko se navikne da se fokusira na procene drugih da nastavlja da živi uobičajeno u nervoznom iščekivanju: kako me ocenjuju? Šta kažu o meni? Da li misle da sam dobra? Devojčica želi da dobije peticu od celog sveta, kao u školi. Ali svet odraslih je drugačije uređen, škrt je na pohvalama i velikodušan na uvredama i ranama. Devojčica pati i pije sedative, ako ne i nešto jače.

Dobra devojčica pokušava da bude prijatna drugima, najfinija, meka kao pamuk. Ugađa, brine, žrtvuje se. Ali ove žrtve ne samo što se ne cene, već se smatraju i znakom slabosti. I koriste se bez oklevanja i bez ograničenja.

Puno dobrih devojčica, vaspitanih u idealima žrtvovanja, nađe muževe besposličare, parazite koji ih i varaju. A oni, bez oklevanja iskorišćavaju svoje žene, pa čak ih i tuku.

Dobra devojčica je naučena da izdrži. Da ne odvraća pažnju drugima od njihovih važnih poslova "svojim sitnicama". Poslušno čeka da joj se posveti pažnja. Toliko se navikne da izdrži da joj to postane druga priroda, način života - pronalazi patnju čak i tamo gde je nema. Dobra devojčica godinama ne kupuje ništa sebi, čak i ono što joj je neophodno. Ona je navikla na patnju kao na nužnost.

Imati dobru decu veoma je lepo za odrasle. Dobra deca su poput cveća u saksijama, postavljenih na prozorske daske, ugodna za oko. Ali za život, biti „dobar“ je, nažalost, vrlo loše. Tada se dugo i uz veliki napor morate oslobađati ovakve „dobrote“.

Dakle, bolje je da devojčica ne bude toliko pokorna i poslušna - biće hrabra, sposobna da se zauzme za sebe, znaće svoje želje, potrebe i granice. Neka se navikne da procenjuju samu sebe, a ne da se ogleda u očima drugih.

Neka ne budu toliko dobra. Neka bude srećna...

(Stil.kurir.rs)

Znate ono kada vam kao deci roditelji sve organizuju, poslažu vam zadatke koje je potrebno da odradite u određenom roku, jer je to dobro za vas. Dobro je za vas, a još više za njih, jer smatraju da ćete tako biti na sigurnom.

Obezbeđeni. Niko vas ne pita koje su vaše preferencije, u čemu uživate, za čim žudite, šta vam je potrebno, a šta vas plaši?

Roditelji su, pa oni valjda najbolje znaju šta je njihovom detetu potrebno.

I nađete se onda negde pred tridesetom, uradili ste sve što je od vas traženo i kako to da niste zadovoljni? Zašto ste toliko tužni i izgubljeni? Zašto ste u grču? Šta ste propustili?Propustili ste da osluškujete sebe, a onda i da uživate u iskustvima. Da ih zaista proživite, provarite i asimilujete.

Život je postao ček lista, niz zadataka koje treba uraditi i možda, kada se cela lista ispuni, onda bi napokon trebalo da budete zadovoljni i opušteni. Jednog dana ću biti srećan/na, pomislimo, samo još tih par stvari da odradim.

Život nije nešto što počinje sa završetkom check liste. On je u sada i ovde. Samo treba dati sebi dozvolu da primećujemo stvari, da ih osećamo, da biramo po svojoj meri i da ne precrtavamo zadatke, već da se punimo dobrim, kako bismo pregurali teške i izazovne trenutke i vrednovali sopstvene izbore – jer smo se osmelili da budemo kreatori.  (yumama)

Od prvog seksualnog odnosa do srceparajućeg raskida, prva „prava“ veza tinejdžera pruža 1.001 priliku roditeljima da kažu ili učine pogrešnu stvar. Britanski Gardijan objavio je nekoliko saveta za preživljavanje.

Kad kažem svojoj deci da pišem o tome kako se roditelji nose s prvom ljubavlju svojih potomaka, prva reakcija je – neverica.

„Pišeš o tome kako se roditelji nose sa tim?“, kažu sve četvoro, jedno za drugim. „Zašto, kad su u pitanju klinci, a ne njihovi roditelji?“

E, baš u tom grmu leži zec.

Kada adolescenti stupe u prvu “pravu” vezu – često, ako se veruje anketama, u dobi od 14 ili 15 godina – misle da se to tiče samo njih i da ne treba da zanima njihove majke i očeve.Međutim, upravo u situacijama kroz koje njihova deca prolaze roditelji vide odjeke sopstvenog života. Oni strahuju da će se stvari ponoviti po istom šablonu i da će ljubavne priče naslednika biti ogledalo njihovih emotivnih veza.

Pored toga, roditelji se plaše da će dete dati prioritet odnosu koji oni ne odobravaju. Svakako to je uzbudljiv trenutak emocionalne nezavisnosti za tinejdžere, ali i prilika da roditelji „odstupe“.Šta je sa seksom? Za mnoge roditelje to je najteži aspekt.

Večito pitanje, bez obzira na starost deteta, je – da li ga zabraniti „pod vašim krovom“. Čini se da većina roditelja veruje da će, ako to zabrani, dete naći način da to uradi negde drugde (a možda i dalje pod istim krovom). Još gore, može da se desi na nekom mestu koje nije sigurno.

Jedna mudra majka rekla je svojoj kćeri: „Svako buduće seksualno iskustvo ćeš porediti sa prvim, tako da želiš da to bude neko do koga ti je zaista stalo i sa kim se osećaš bezbedno.“

Ta majka je svojoj kćeri takođe rekla: „Tvoja soba je topla i udobna i na raspolaganju ti je kad odlučiš da je pravi trenutak za to.“

Što nas dovodi do drugog pitanja u ovom vrtlogu: ta prva veza predstavlja jedan od ključnih trenutaka u životu i zato je podrška roditelja i poverenje neophodno.

Ako niste imali razgovore o seksu pre 15. godina, kaže Kolman, sada je prekasno.

Pored toga, veći efekat ima ono što radimo kao uzori nego ono što govorimo.

Neki roditelji jednostavno ne razumeju signale koje im deca šalju.Nekoliko lekcija u životu, na kraju krajeva, imaju toliko toga da podučavaju kao slomljeno srce.

Dakle, duboko udahnite, a pogotovo ako vaš sin ili ćerka pronađu partnera kojeg ne možete da podnesete ili verujete da je loš/a za njih. Napomena: ako se bojite da su u nasilnom odnosu, morate da se umešate i učiniti sve što je u vašoj moći da to sprečite. Međutim, ako su vaša osećanja vođena nečim drugim, a ne strahom za sigurnost vašeg deteta, klonite se po svaku cenu pokušaja da to okončate.

„Budite vrlo pažljivi. Čak i ako je partner vašeg deteta potpuno neprikladan, ono mora to da reši. Ako intervenišete, na kraju ćete ih možda još više zbližiti“, smatraju stručnjaci.

Osim toga, može da se desi da napravite nemerljivu štetu dugoročnom odnosu sa sopstvenim sinom i ćerkom.

Uvek treba imati na umu da su ljubav, osećanja i seks među najkomplikovanijim stvarima na planeti. Kad se dete prvi put zaljubi, to je jedan od onih trenutaka kad je roditeljska odgovornost na testu. Doneli su ih na svet, a sada će saznati kako život može da bude težak.

Na kraju, sve što možemo da uradimo je da ostanemo povezani, da budemo dostupni našoj deci i da priznamo da nemamo sve odgovore – i gotovo sigurno ne znamo sva pitanja.

(V. M. / Gardijan, Danas)

Ove dve stvari se najčešće nikada ne opraštaju roditeljima!

1. Prekršena obećanja

Ako ne postoji način da se obećanje ispuni, onda je bolje da ga i ne dajete. Ovo je istina koju nam odrasli usađuju od detinjstva, zar ne? I to ponavljaju detetu iznova i iznova, zahtevajući da dete bude od reči i da ispunjava svoja obećanja.

Međutim, odrasli sami često krše svoja obećanja, istovremeno uvek pronalaze izgovore - nisu mogli, neki treći razlozi su to sprečili, roditelji imaju toliko problema da prosto ne mogu da stignu na sve strane...

Ne biste verovali koliki niz godina deca znaju da veruju u neka obećanja, i ćutke svakodnevno trpe razočaranje što to obećanje nije ispunjeno. Često ih nikada i ne zaborave.

2. Nepoštovanje

Mnogi roditelji se drže toga da su deca mala i da će zaboraviti sve. Zaboravljaju i da deca nisu jednaka odraslima, pa nipodaštavaju njihova dostignuća i uspehe, koji su uglavnom mali, baš kao i oni. Krhka, nežna i vesela dečja duša želeće da je pohvalite za nešto malo, a vi mislite da to nije ništa posebno i to govorite, ne znajući koliko dete tako povređujete.

Na primer, devojčica voli da sama pravi haljinice za lutke. Roditelji govore da je to gubljenje vremena, da treba da se posveti nečemu korisnijem. U početku to su haljine koje se rašivaju, vremenom su sve bolje i lepše. U odraslom dobu, ta devojčica pravi veliku karijeru u svetu dizajna, ali zauvek nosi jednu ružnu uspomenu - njeni roditelji nikada nisu verovali u nju...

Pazite šta obećavate deci. Pazite šta im govorite o njihovim strastima i hobijima. Postoji velika šansa da vam nesmotrene reči nikada ne oproste...

Da li se vi sećate nekog prekršenog obećanja roditelja koje vas i dan danas boli?

Podelite sa nama u komentarima!

(Stil.kurir.rs)

Roditelji tinejdžera se nekada nađu u vrlo teškoj situaciji, kada je potrebno doneti pravu odluku. Da li da pustim ćerku da putuje sa porodicom svog dečka? Pogledajte o čemu sve treba da mislite kako biste najbolje odlučili.Da, vrlo često se roditelji tinejdžera susretnu sa situacijom u kojoj sami ne mogu da donesu pravu odluku.

Da li da dopustim svojoj ćerki da putuje sa porodicom svog dečka - pitanje na koje retko koji roditelj može lako i jednostavno da pronađe odgovor.

Upravo to je situacija u kojoj bi najjednostavnije bilo da postoji neko drugi ko bi doneo tu odluku. Odgovor ipak zavisi od mnogo faktora - zrelosti, impulsivnosti, poverenja, emocija...

1. Kakva je porodica (i jedna i druga)

Od velike važnosti je to koliko imate poverenja u roditelje tog deteta. Morate sebi postaviti pitanje koliko dobro poznajete te ljude, da li se njihovi i vaši roditeljski stavovi podudaraju. Ako se ne poznajete dovoljno dobro, nemojte odmah reći - Ne, ali dobro istražite. Pitajte ih ono što vas zanima, na primer kakvi su planovi tokom odmora, šta će i kada posetiti, da li ćete biti u mogućnosti da uvek stupite u kontakt sa svojim detetom...

2. Kakva su deca

Sledeće stavka jeste u kakvom ste odnosu sa svojom ćerkom. Da li verujete njenim procenama? Koliko je odgovorna, savesna, iskrena, i da li ume da bude impulsivna, buntovna kada su velike stvari u pitanju? Dobro razmislite o poverenju u svoje dete.

Osmotrite i kakva je veza vaše ćerke sa tim dečakom. Da li se poštuju međusobno, da li su zreli, sigurni? Neke porodice prihvate partnera svog deteta vrlo lepo, pa postane kao deo porodice, dok sa druge strane deca često drže svoje veze izvan porodičnih krugova. Ukoliko ne znate na čemu se zasniva odnos njih dvoje, najbolje bi bilo da to preispitate i potražite još odgovora.

3. Sigurnost je važna

To je u većini slučajeva najveći strah roditelja - da li će njihova ćerka biti sigurna sa tim detetom, sa njegovom porodicom, da li je i sama lokacija u redu. Važno je da uvek možete da stupite u kontak, da imate mobilnu ili internet konekciju.   

4. Donošenje odluke

Uključite svoju ćerku u proces donošenja odluke, ali uz jasan stav da je poslednja reč ipak ćvaša. Ovaj proces je važan za vaš odnos sa detetom. Ukoliko pokažete da ste spremni da uvažite mišljenje i oseanja svog deteta, pokazaćete da ste ponosni na detetovu zrelost i ponašanje. Tada će vaša ćerka više verovati vašim odlukama, pre će vas slušati i razumeti pozitivnu ili negativnu odluku.

Budimo i realni. Ma koliko smireno rekli Ne, ona svakako može da se naljuti ili loše reaguje. Kada kažete ne na nešto što ona toliko snažno želi, vi aktivirate oluju emocija. To može i po vas same često biti bolno. Ipak, ukoliko smatrate da je to za vaše dete mnogo bolja opcija, ne odustajte i ne menjajte svoje mišljenje.  (yumama)

Roditeljsko kažnjavanje kao način disciplinovanja dece usmereno je na loše ponašanje sa ciljem da se ono popravi.

Postoje roditelji koji pribegavaju ovakvom modelu vaspitanja, dok drugi radije biraju učenje lekcija bez kažnjavanja.

"Ako odmah ne dođeš ovamo, odlazim bez tebe". Ili: "Ako ne prestaneš udarati po sedištu, izbaciću te iz auta".

Jeste li i vi nekada rekli nešto slično svom detetu?

Takve pretnje nisu nikada donele dobro, smatra nemački onlajn savetnik za pitanja o odgajanju dece, Ulrik Ritzer-Sačs. On dodaje da roditelji koji ih pak postavljaju samo zavaravaju njihovu efikasnost.

On kaže da postoji dosta klišea koji se temelje na zastarelim ili pogrešnim pretpostavkama o tome kako deca postupaju.Ne možete kazniti dete baš svaki put kada se ne ponaša onako kako ste vi zamislili. Pretnje i ucene koje se ne ponavljaju često, i više su izuzetak nego pravilo verovatno neće imati veliki uticaj na dečji razvoj i njegovo shvatanje realnosti i života. Međutim, ako se celokupno vaspitanje bazira na takvim metodama, velika je verovatnoća da će ostaviti posledice.

Ako zapretite kaznom, morate je brzo sprovesti i mora se jasno odnositi na određeno loše ponašanje.

Ako vašem detetu zapretite da ćete ga izbaciti iz automobila, time ćete ga samo uplašiti. To nema efekta, kaže Ritzer-Sačs.

Pretnje nisu metoda discipline i najčešće ne nude nikakav uvid u razlog lošeg ponašanja.

Tako mu nećete dati bolji primer ponašanja koji je povezan s vrednostima. Češće se koriste kao način kažnjavanja ili čine mališane uplašenim, u nadi da će se ponašanje promeniti.Kako biste reagovali kad bi vam dete na pretnju odgovorilo: "Ok, učini to!"

Ako detetu pretime nečim što ne možemo uraditi, to je kao da "pucamo u prazno". Time ništa ne postižemo. S vremenom, dete će prestati da nam veruje, što dovodi to toga da naredne pretnje neće biti efikasne.

Ako pretnja nije bila efikasna, dete treba kazniti u skladu s izgovorenom pretnjom. Sigurno je da ga nećete izbaciti iz automobila. Veoma je važno biti dosledan kod sprovođenja kazne, što znači da nećemo naknadno smanjiti dužinu kazne. (yumama)

Mališani znaju da budu agresivni i udaraju drugu djecu, ali i roditelje, da ih šutiraju, čupaju, grizu i govore ružne riječi. Nemojte da se pravite da ne primjećujete takvo ponašanje svog djeteta.

Ako ništa ne preduzmete, grubo ponašanje može da postane navika i da vaše dijete ima ozbiljan problem u odnosu sa drugom djecom. Tada je već kasno.

Kada dijete prvi put opsuje nemojte da pređete preko toga kao da niste čuli, a pogotovo ne smijete da se smijete. Objasnite mu značenje tih riječi i recite da će mu se drugi smijati kada ih ponovo izgovori, ali ne zato što je zanimljiv, već zato što će misliti da je prost i nekulturan.

Utvrdite kaznu za psovanje i budite dosledni. Neka kazna bude ukidanje nekih privilegija, recimo, zabrana gledanja crtaća, korišćenja mobilnog ili igrica. Budite dobar primjer, pa i sami izbacite iz rječnika ružne riječi.

Ako dijete ugrize ili udari drugo dijete odmah ih razdvojte. Onda se posvetite djetetu koje je žrtva i tješite njega, a dijete koje ga je udarilo prvo ignorišite. Dijete mora da shvati da je to što je uradio neprihvatljivo. Od malih nogu moraju da se uče samokontroli.

Djeca ujedaju kada nisu u stanju da se nose sa situacijom u kojoj se nalaze, ali i da bi pokazali uzbuđenje, strah, anksioznost, ljubomoru, dosadu… Hronično ujedanje može da bude pokazatelj da dijete ima teškoće sa prilagođavanjem. (cdm.me)

Među mlađim generacijama se pojavila nova igrica koja je prestravila sve roditelje, a zove se „Izazov – 48 sati“ i trend je koji kruži Fejsbukom. Pravila igre ohrabruju dete da pobegne od kuće i nestane na dva dana. Ovaj bolesni viralni trend takođe daje dodatne poene za svaku objavu na društvenim mrežama dok deteta nema. Poželjno je, znači, da roditelji i prijatelji budu van sebe i da objavljuju zabrinute poruke i mole za pomoć kako bi pronašli svoje dete.

Kada ispune zadatak, deca se vraćaju kući, a roditelji srećni što im je dete živo, prelaze preko svega. Slične bolesne igrice su se pojavljivale u zapadnoj Evropi i pre nekoliko godina, pa je tako prethodnica ovakvih igrica 2015. godine imala naziv „Igra 72 sata“, u kojoj su deca nestajala na period od 72 sata.

Jedna majka iz Severne Irske progovorila je za medije o svom iskustvu. Njeno dete je sa još jednim iz komšiluka napustilo naselje u kom je živelo i pronađeni su 55 sati nakon nestanka u potpuno drugom delu grada.

– Bila sam prestravljena, plašila sam se da će nastradati, da će ih neko oteti, prodati, silovati… Njima je sve bilo smešno, nisu osećali ni trunku žaljenja. Kad je policija privela moje dete i kad su ga dovezli kući, videla sam objave selfija iz policijskog automobila – prepričala je zabrinuta majka.

Žena je tada shvatila da je cela situacija deo nečega mnogo većeg – bizarne igirice, koja kruži među mladima na internetu.  (yumama)

Majke, rađajte deci sestre, jer one jednog dana postaju tetke, a tetke su najlepši, nezamjenjivi dar svakom detinjstvu, kazivao je velikan pisane riječi Duško Radović, sa čijim se riječima slažu i mišljenja i studije psihologa.

Psiholozi navode da čarolija tog divnog odnosa počinje od rođenja djeteta i traje zauvijek: "Kada sazna da je postala tetka, to je dan za slavlje i u srcu svake žene pojavi se ponos. A tek kada to dijete odraste, ponos i izražen zaštitnički instinkt postaju osnovna osjećanja koja prožimaju tetku. Pored velike ljubavi, najvažnije su velika podrška i tolerancija, koje svaka tetka pokazuje u životima djece".

Struka navodi da tetke imaju nevjerovatan uticaj na djecu i sa djecom svojih sestara ili braće mogu da razvijaju poseban odnos, a sjećanja na tetku kroz život odnose se na zabavne trenutke, šale i igre, ali i na ozbiljne razgovore i savjete.

POUZDAN SAVJETNIK - Tetka daje odlične savjete, čuva tajne i rado će sa vama podijeliti svoja iskustva. Sa tetkom možete razgovarati o svemu onome o čemu vam je neprijatno s roditeljima.

TU JE KADA OSTALI NEMAJU VREMENA - Tetka je uvijek tu kada je potrebno i može biti značajan dio životnog iskustva djeteta. Djeca se osjećaju posebno u prisustvu tetke. Ona je prisutna u svim bitnim trenucima u životu: polazak u školu, rođendani, sportska takmičenja, mature, vjenčanja...

UZOR - Tetka može biti alternativni primjer porodice, karijere, odnosa, hobija ili vrijednosti i može vam biti pozitivan uzor u životu.

PORODICA - Kod sukoba s roditeljima tetka može biti od velike koristi. Naime, djeca će prije povjeriti tetki probleme nego roditeljima i ona može pomoći u svim nesuglasicama koje kroz odrastanje djeca budu imala sa majaka i očevima.

"ZAMJENA" ZA RODITELJE - Kada su roditelji zauzeti ili su na putu, tetke mogu mnogo da pomognu pružajući pažnju i ljubav. Pored toga, tu je i praktična pomoć. Ako je mama odsutna, tetka može da pripremi obrok ili da pomogne pri pisanju domaćeg zadatka. Poslije roditelja, tetka može da postane najbliža osoba djetetu.

OHRABRENJE - Tetka će uvijek podržati dijete, bez obzira na to o čemu da je riječ: o sportu, hobiju, školi ili nekom drugom interesovanju djeteta. Ako se dijete suoči sa neodobravanjem, tetka može uvijek da pronađe način da pruži ohrabrenje.

NE TRENIRAJU STROGOĆU - Tetke "ne treniraju strogoću", ali nježnošću i blagim riječima i te kako znaju da budu autoritet. Njih djeca poštuju iako nikada ni glas ne povise. U tetkinom društvu je lijepo, jer se ona nikad ne ljuti i nikad ne ljuti sestriće i bratance. Tetke koje nemaju svoju djecu ponekad i nemaju potrebu za tim, jer im sestrići ili bratanci daju osjećaj ostvarenosti u tom pogledu.

Tetka je dragocjena za odrastanje i vaspitavanje mališana, ali samo na indirektan način. Ona i ne treba da djeluje na djecu kao roditelj, već bi trebalo da bude tanana spona između djece i roditelja. Zato su roditelji koji imaju sestre pravi srećnici, navode psiholozi.

izvor:Nezavisne novine