Kada prođe ovo, a proći će… Hoćemo li tada opet sve po starom? Je li ovo lekcija koju smo preskočili naučiti ranije? Alarm koji zvoni, odjekuje, pravi uzbunu da se probudimo, osvijestimo, trgnemo već jednom? Je li nam ovo pružena šansa da se zamislimo, preispitamo i donesemo odluku da ćemo, kada sve ovo prođe, ipak biti malo bolji ljudi? Ili barem – pokušati biti.
Kada prođe ovo, a proći će… Hoćemo li naći vremena? Onog istog vremena kojeg ranije ni za šta imali nismo. Da ne doručkujemo i ne pijemo kafu „s nogu“, da ne prekidamo razgovor nakon samo tri minute, da se sa djecom igramo, da ih ne čuvaju samo tete u igraonicama… Da se ne viđamo samo za krsne slave, poneke rođendane. Da ne gledamo u kese, kafu i napolitanke koje nosimo jedni drugima i čiji je sad red za posjetu.
Je li nam se sada upalila lampica iznad glave – šta nam je stvarno važno? Da sve ono materijalno za čim si grabio može nestati u jednoj sekundi, bespovratno. Da ne posjedujemo ništa. Da imamo samo jedni druge. A, reci mi, nezahvalni čovječe, malo li je to?!
Shvataš li sada, mali čovječe, koliko si mizeran i nemoćan? A mislio si suprotno – do ovoga vremena.
Želim ti, kada sve ovo prođe, da se smiješ, kao lud na brašno i da te boli uvo što će te čudno gledati. Da ne tražiš razlog za sreću jer, sada si barem shvatio, da je sreća porodica na okupu i dobro zdravlje onih koje voliš.
Želim ti, da ti najveća briga bude koga ćeš, kada ovo prođe prvog zagrliti. Izgnjaviti. Izljubiti.
Kada se sve ovo bude zvalo „juče“, kada o svemu ovome budemo pričali nekim novim generacijama, kada iza zatvorenih vrata ostavimo neizvjesnost, tugu, brigu, strah, paranoju… Kada otvorimo vrata nekim budućim, ljepšim vremenima, koji su na korak od nas…
Razmisli s kim želiš stvarati nove uspomene i ko te nasmije – onako, do suza…
