Dijana jan 19, 2017 - 686 Views

Od kopački broj 51, nesuđenog mašinovođe i anemije, pa do Zvezdinog junaka Featured

Nestvaran sportski i životni put jednog od najboljih skakača Evrolige i novog miljenika pristalica srpskog šampiona

Poslednji napad. Fenerbahče igra pik en rol, lopta se spušta na Ekpea Judoa. Ceo Pionir je stao, vreme je stalo. Sjajni centar kreće na drugi obruč, ali tu ga čeka rampa Ognjena Kuzmića. Delirijum. Pionir je eksplodirao. Kuzmić je junak. Fenerbahče je pao, Ognjen je stigao do rekorda karijere - 21 poen.

Ali…

Da bi došao do ovog momenta Kuzmić je morao da prođe situacije o kojima se malo zna. Morao je da bude neuspeli štoper u lokalnom fudbalskom klubu, da nauči košarku tek u 16. godini, da vozi lokomotivu na školskoj praksi, da “tera” bicikl po finskom snegu, da se izbori sa anemijom i nedostatkom gvožđa, pa sa samim sobom. Što je i najteže.

Taj celokupni put prečešljao je u intervjuu za MOZZART Sport, a dok čekate da istrči na parket zajedno sa saigračima u duelu protiv slavnog Makabija iz Tel Aviva (20.05, TV Sportklub 1), saznajte kroz šta je sve Ognjen prošao i šta je sve doživeo dok nije postao prvi centar Crvene zvezde i jedan od najdominantnijih skakača u Evroligi.

Sve je počelo fudbalom.

"Na ovdašnjim prostorima čim počnemo da odrastamo fudbal je sport broj jedan. Tako sam i ja počeo. Sa 11 godina sam krenuo da treniram u lokalnom klubu, u selu pored rodne Grabovice. Bio sam visok, malo sporiji... Tada sam već imao preko 190 centimetara. Ogroman kada pogledam na ostale, a-ha-ha. Igrao sam štopera, zadnji igrač uvek. Šta ću, ne mogu u napad. Nije mi baš išlo kao u košarci. Zamislite štopera sa brojem kopački 51, koji sad nosim. Ne bih mogao ništa. Izgubio bih se", počeo je Kuzmić priču na verovatno neočekivan način.

Prisetili smo se da je bilo dobrih fudbalera sa visinom preko dva metra, primera radi Nikola Žigić. Ali, Kuzmić nije imao toliko talenta.

"Dobro, Žiga je bio ozbiljan igrač. Ja sam se slabo snašao. Nikada nisam dao nijedan gol na utakmici. Na treninzima se nekad nešto i desilo. Iz kornera kad ubace", opisao je Kuzmić uz osmeh svoje prve sportske korake.

Potom je usledio odlazak iz Grabovice u Doboj gde je pošao u srednju školu. I tu dolazi do prvog susreta sa košarkom.

"Kada sam krenuo u školu u Doboju upoznao sam trenera. On je video moju visinu, tada sam već imao 204 centimetra i to je sa 15, 16 godina moj prvi kontakt sa košarkom. Pre toga nisam pratio, nisam imao veze sa košarkom. Bilo je to dosta kasno za košarku, nisam znao ‘šutat’ loptu. Ništa, baš ništa nisam znao. Bilo je zeznuto. Tako sam dve godine igrao, učio, polako i posle otišao u Borac iz Banjaluke. Tu sam bio šest meseci, ali nisam igrao za prvi tim, već za juniore. Snalazio sam se, nije to još bilo ništa ozbiljno. Nisam još bio spreman da igram".

Kuzmić ni u tim momentima nije znao da će biti profesionalni košarkaš. Prve dve godine srednje škole je završio redovno, a druge dve vanredno. Inače, umesto reprezentativnog centra mogli smo da dobijemo vrhunskog mašinovođu. Kuzma je išao očevim stopama i upisao smer - tehničar železničkog saobraćaja.

Kakav bi Kuzmić bio mašinovođa?

"Bio bih ozbiljan, to bi bila priča, a-ha-ha. Otac mi radi na železnici, tako da sam i ja odlučio. Imao sam dodira sa vozovima. Išli smo na praksu, neku, nešto. Vozio sam. Nije bilo mrtvih, sreća, nisam izlazio ovamo. A-ha-ha. Bili smo iza na nekom depou, tu imaš dosta tih koloseka. To je baš za praksu. Vozio sam normalnu lokomotivu, putničku", priseća se Kuzmić.

Vratimo se na košarku. Posle Borca usledila je proba u Olimpiji. Neuspešna. A za sve je kriva anemija.
"Odem ti ja potom u Ljubljanu. Bio sam tamo dva meseca. E sad, oni su valjda bili zadovoljni, međutim lekarski pregled koji sam uradio nije bio u redu. Imao sam anemiju, nedostatak gvožđa u krvi. Bilo je najbolje da ne treniram više. Imao sam oko 17 i već 18 godina. Nije me to mnogo pogodilo, zato što u tim trenucima nisam video da mogu da napravim neku karijeru. To je već kasno. Razmišljam - dobro, vratiću se u Doboj da završim školu i da zdravlje popravim koliko može da se popravi".

Popravljanje krvne slike je trajalo šest meseci. Ognjen je imao već 18 godina. Nije bilo prevelike šanse da uspe… Ipak, priča ide dalje.
"Uspeo sam to da rešim za pola godine, koliko-toliko. Bio je tu trener iz Doboja, Zlatan Prešić, koji je radio u Finskoj. Kaže - kad već ideš vanredno u školu, hajde onda gore da odeš, da vidiš. A, Finska je tek ozbiljna priča, a-ha-ha", nagovestio je Kuzma ono što nas čeka.

JEDINA FINSKA REČ KOJU SAM NAUČIO JE - KITOS. ZATO SAM JE I NAUČIO

Odlazak u potpuno nepoznatu zemlju, dok (još) ne govori engleski, a kamoli finski.
"Tu prvu godinu sam bio u Korihajtu. To je klub. A mesto je Usikaupunki. Trebalo mi je mesec dana da naučim da ga izgovorim, a-ha-ha. Nisam znao ni engleski. Ali imao sam još jednog kolegu iz Doboja koji je već bio gore i znao je engleski. A finski - najteži jezik na svetu. Znao sam samo jednu reč. Hvala se kaže - kitos. Zbog toga sam je i naučio, a-ha-ha”, kaže Kuzmić.

Naravno, u tako hladnoj zemlji i čudnoj kada je košarkaški izbor destinacija u pitanju, vreme koje je proveo tamo nije moglo da prođe bez raznoraznih anegdota.
“Dali su nam bicikle, mom prijatelju i meni, da se vozimo na trening. Preko leta. E sad, avgust, septembar i oktobar - može. Ali već novembar i decembar… Po snegu… Lakše bi bilo sankama. Eto, vozim se preko snega i leda na trening, ne znam jezik, samo hvala. Dosta, šta ćeš više. I tako prve godine. Tada nisam igrao u prvoj ligi, već za juniore. E onda posle te sezone odem u drugu ligu na pozajmicu i tu je bio naš trener Nenad Stefanović. Tu je bilo lakše, počeo sam malo da igram. Posle dve godine vratio sam se u Čelik, u Zenicu. Prva liga BiH. Tu nisam loše odigrao. Već sa zavoleo košarku, ušla mi je u krv”.

NBA DRAFT SAM PRESPAVAO, NIJE BILO INTERNETA U GRABOVICI

I tek onda idemo u neke košarkaški ozbiljnije zemlje…
"Posle Zenice, otišao sam na probu u drugi tim Unikahe. Imali smo turnire, išli u Kinu, bili su zadovoljni. Igrao sam drugu sezonu i tada su odlučili da me potpišu za prvi tim. Oni su tada već formirali ekipu, Repeša bio trener, Perović na centru. Ta pozicija je bila popunjena. Išao sam na treninge, tada su bili Friland, Garbahosa... Velika imena u košarci. Oni su me potpisali i onda poslali na pozajmicu u Huventud. Odigram dobro i onda ide draft".

A draft... Garantujemo da niko nikada nije čekao rezultate kao Ognjen Kuzmić.
"Dolazili su iz Golden Stejta, gledali me na par utakmica. Kada sam znao da dolaze, malo sam se još više trudio. Hajde, hajde, hajde… Bio sam ja kod njih to leto, ali nisam igrao, bio sam povređen. I onda draft. Nisam uopšte očekivao. Nisam razmišljao, šta će biti. Kada je bio draft, bio sam kod kuće u Grabovici. Spavam. Probudim se ujutru i eto - draftovan sam. Super. Nije internet tada bio toliko dobar, pogotovo po selima. I onda su me zvali preko telefona. Bilo je superiška. Posle Finske i svega, razmišljam - daleko sam dogurao!”.

Tu ga je čekao potpuno drugi svet od onoga što je do tada znao i video.
"Potpisao sam za njih. Nije to drugi svet što se tiče košarke, već drugi svet inače. Sve je drugačije nego ovde. Već sam tada znao jezik jer sam i u Španiji naučio. Znam i malo španskog. Da razumem trenera i tako dalje. Bio mi je i Nedović tu prvu sezonu pa smo se družili. U razvojnoj ligi sam dosta radio sa Kejsijem Hilom. On je radio sa mnom. Njegov pomoćnik takođe, Džejms Andrešević. Jeste prezime sa ovih prostora, ali nije znao jezik. Njegova baka je iz Hrvatske. On mi je dosta pomagao. Tu sam se bolje snašao nego u prvom timu".

U prvom timu nije previše igrao. Ali Stef Kari, Klej Tompson i ostale zvezde na njega su ostavile veoma dobar utisak.

"Nisam se naigrao. U predsezoni moje druge sezone sam odigrao protiv Klipersa 29 minuta. To mi je bilo najviše. A Kari i Tompson? Ni ja nisam znao šta da očekujem od njih, ali to su stvarno normalni momci. To mi je dosta i pomoglo. Bio sam u ekipi gde su normalni momci. Kari je baš te sezone uništio sve. A na treningu isto kao i na utakmicama radi. To je za njega valjda normalno. Nije valjda, već - jeste normalno".

JEDE LEVOM RUKOM, PIŠE LEVOM, ŠUTIRA DESNOM. BAKA KOVILJKA VEOMA VAŽNA FIGURA U ŽIVOTU

Iako je na terenu, bilo da se radi o fudbalskom ili košarkaškom, klasičan dešnjak, Kuzmić u ostalim životnim potrebama koristi isključivo levu ruku.
"Da, jedem levom rukom, pišem levom, ali igram desnom. Znate, da sam počeo ranije da treniram onda bih verovatno šutirao levom. Zakasnio sam, pa ovako naučio. I kada sam igrao fudbal šutirao sam desnom nogom. Izmiksovao sam sve", kaže kroz osmeh Ognjen.

Kod problema sa anemijom imao je veliku podršku njegove pokojne bake Koviljke.
"Da, to je majka od mog oca. Odrastao sam uz nju. Ona je bila velika podrška kada se desilo to sa anemijom. Bio sam na gostovanju, dok sam igrao u Americi, kada je ona preminula. Posvetio sam joj tetovažu", emotivno je prokomentarisao Ognjen.

Kada smo kod tetovaža. Kuzmić ih ima više.

"U Španiji sam istetovirao imena sestre, oca, majke. Imam i sidro. A i ove dve na ruci. Jedna predstavlja ‘bika’ - moj horoskopski znak, a druga je slovo ‘T’ od Tomiša. To mi je supruga. Pošto ne mogu da nosim non-stop burmu, pa sam istetovirao. Tomiša je Amerikanka, upoznao sam je prve godine dok sam bio tamo, ovog leta smo se venčali".

SALE ME JE ZVAO U REPREZENTACIJU, DA DOĐEM DA VIDIMO DA LI MOGU DA IGRAM

Reprezentacija je stigla kasnije. Prvo, ne srpska… Kuzmić je prvo otišao na pripreme BiH kada je dobio poziv, ali je brzo otišao. Potom je usledio poziv Srbije i sve se završilo baš kako je trebalo.
"Otišao sam na pripreme BiH, ali tada uopšte nisam na treninzima učestvovao. To je 2012. ili 2013. godina. Bio sam sa strane, Aco Petrović je bio selektor. Posle sedam dana odlučio sam da napustim, da odem da treniram individualno. I tako, sledeće godine me je pozvao Sale. Da dođem na pripreme da vidimo da li mogu da igram ili ne. Međutim, te prve godine sam bio povređen i došao sam samo da se upoznam sa ekipom. Bio sam dva - tri dana. Sledeće godine sam došao, radio, bio sam bez ekipe jer je Golden Stejt povukao ugovor. Već posle par dana treniranja Sale je preuzeo Panatinaikos, razgovarali smo i ponudio mi je da budem ‘bek ap’ Raduljici".

Kuzmić je ponovo u Evropi, novi klub, velika očekivanja i olakšavajuća okolnost u vidu Đorđevića, Raduljice i Pavlovića. Ali, onda otkazi, Kuzmić je platio ceh “guranja” mlade grčke zvezde Jorgosa Papajanisa.
"Ogroman klub. Očekivanja, pritisak, sve. To već svako zna. Imao sam sreće što je bio Radulja, što su bili Pavlović, Đorđević... Kada je on dobio otkaz, onda su i mene i Pavlovića oterali. Niko ne voli da dobije otkaz, ali dobra je stvar da se tako nešto u životu dogodi, da li pre ili kasnije. Što pre to bolje, ispalo je dobro. Papajanis je talentovan dečko, stvarno, samo treba da se razvije kako treba. Ne znam šta je bilo tu, ali znamo kako se završilo".

Rad sa Đorđevićem je bio od nemerljivog značaja za jednog od najdominantnijih centara Evrope u ovom trenutku.
“Sašin poziv mi je dosta pomogao, jer igrao sam NBA, ali nisam bio neko poznato ime. To je sve promenilo. Radio sam sa njim i sa ostalim trenerima, pre svih sa Goranom Bjedovim, sa kojim sam radio i prošle godine u Panatinaikosu. Ako Bog da, nadam se i pozivu na Evrobasket, samo zdravlje da posluži”.

Da nije bilo tog otkaza, verovatno sada ne bi bilo ovakve sezone u Crvenoj zvezdi.
“Kad sam završio sa Panatinaikosom, odlučio sam da odigram letnju ligu. Kad je tu bilo gotovo, postojala je priča da sa nekom od NBA ekipa potpišem ugovor, ali da ne bude garantovan. Meni u tom trenutku to nije odgovaralo. Trebalo mi je negde da se zadržim duže i da igram, kao što je slučaj ovde gde sam dobio ugovor na tri godine. U porodici su svi zvezdaši, ujak, otac… Baš svi, otud i ja”.

Kako je došlo do kontakta sa srpskim šampionom?
“Agent Delić me je nazvao i rekao da je pričao sa Čovićem i Radonjićem. Najvažnije je da te trener želi, jer ako te trener ne želi onda džaba sve. Prihvatio sam, Beograd je u pitanju. Ovde sam prvi put bio sa reprezentacijom i davno kada sam dolazio u ambasadu za finsku vizu. Samo zato sam došao u veliki grad, a-ha-ha”.

Komentari zvezdaša u prvi mah nisu bili nimalo pozitivni, ali se ubrzo sve okrenulo.
“To je dobro, bolje odmah na početku loše, pa posle da bude dobro, nego da na početku bude pozitivno, pa posle negativno”.

Pre nekoliko kola si prebacio kompletne brojke iz prošle sezone, a tek je prošla polovina sezone u Evroligi. Šta je tajna ove neverovatne igračke eksplozije?
“Kada sam dobio taj status, da sam prvi centar, da imam, ne sigurno mesto, već poverenje. To mi je dosta podiglo samopouzdanje. I taj stil igre što igramo. Jesmo odbrambena ekipa, ali u napadu se nikad ne zna, svaku put neki drugi igrač može da rešava. Snašao sam se, tu je Jović, dosta je lakše igrati. Svima, ne samo ne meni”.

Koliko je teško navići se na pritisak koji sa sobom nosi Zvezdin dres.
“Slično je kao u Panatinaikosu, u pitanju su velike ekipe sa velikom istorijom, odličnim navijačima. Ne radi se o nekim običnim ekipama, pa da te ne zanima kako ćeš da odigraš. Želiš da se dokažeš, posebno nakon onakve sezone. Pritisak i sam sebi stvaraš, najteže je izboriti se sa samim sobom. Trener mi je dosta pomogao i saigrači. Pogotovo kad sam imao takva dva prethodnika kao što su Bobi i Cirbes, to ti bude i pritisak, ali i dodatna motivacija”.

NE PRATIM STATISTIKU, SAMO DA POBEDIMO ŠTO VIŠE

Ono za šta je Kuzmiću trebalo svega nekoliko meseci, njegovi prethodnici su činili tek u drugoj sezoni. Ipak, Zvezdinog sadašnjeg centra ne zanima to što je u ovom trenutku treći skakač Evrolige.
“Ne pratim to, samo rezultate. Daj da pobedimo što više. Teško je bilo razmišljati šta će i kako će biti, kao i za očekivati da ćemo imati skor 9-8 u Evroligi. Nije se baš očekivalo… ABA liga je prioritet, da se uradi najbolje i proba da se osvoji. Evroliga je bila na nekom drugom mestu. U tom trenutku niko nije razmišljao šta će biti. Za razliku od prošlih sezona, sada kao da si odmah ušao u TOP 16”.

Svi dobro znaju kako se završio poslednji napad Fenerbahčea u dvorani Aleksandar Nikolić. Ekpe Judo je dobio blokadu od našeg sagovornika, ali se činilo da su gosti nameravali da kreiraju akciju za Bogdana Bogdanovića, koji je nemilosrdan u takvim situacijama.
“Nismo znali ko će da završava akcju, nego je bilo - hajde da odigramo, da pravimo faul imamo dva razlike. Da odigramo odbranu, pa šta bude-bude. Za Bogdana smo znali kakav je šuter, pa malo da ga pritisnemo, i ja sam izvršio pritisak, spustio se dole i završilo se kako se završilo”.

Ipak, blokiran je jedan od najboljih centara na Starom kontinentu i to u onakvom trenutku.
“Nije da nemam osećaj, nego se to tako brzo dešava, nekako sam stigao, odigrali su pik en rol. Bilo je da odigram odbranu pa šta bude. Nisam u tom trenutku imao osećaj, video sam da je Simonović otrčao sa loptom i kada se sve završilo bilo je lakše. Bila je teška utakmica, jedna od najtežih koju sam odigrao u karijeri. Baš je bilo iscrpljujuće”.

REAKCIJA POSLE BLOKADE – DOBRO JE, POBEDILI!

A onda eksplozija u beogradskom hramu košarke. Šta si tada pomislio?
“Pobedismo, dobro je. Kako su svi skočili, ja rekoh – dobro je, pobedili!”

Zvezda u ovom trenutku ima mogućnost da se upusti u borbu za drugo uzastopno četvrtfinale elitnog takmičenja, ali je još rano pričati o konačnom epilogu.
“Večeras je Makabi, neće biti nijedna utakmica lagana, ali ćemo se kao i dosad boriti. Dobra je stvar što sada imamo samopouzdanja, ali ne treba preterivati, pa da nam se obije o glavu, nego da ostanemo na zemlji. Dok igramo ovako biće dobro, tu odbranu koja je naš zaštitni znak. Igramo, cepamo…”.

Dejan Radonić zahteva maksimalno požrtvovanje od prvog do poslednjeg trenutka, ne samo utakmice, već i treninga.
“Pa da, da bismo bili na ovakvom nivou mora da bude koncetracija na nivou”.

Ognjen priznaje da je u poslednje vreme počeo sve više da zakucava i napominje da je doazak Diona Tompsona u značajnoj meri pomogao centarsku liniju i ojačao kompletan tim. Ono što je nas interesovalo jeste to da li mu veći motiv na terenu predstavlja kada igra protiv najvalitetnijih centara Evrope?
“Mislim da je podsvesno koncetracija na većem nivou, da se više usresrediš kada igraš protiv takvih igrača. Mada, iskreno ja ne razmišljam o tome, protiv svakog idem maksimalno. Najteže je igrati protiv Raduljice i Tomića, koji su tehnički izuzetno potkovani, njih dvojica su malo teži od ostalih”.

BASKET SA ZATVORENICIMA U SAD

Tokom boravka u SAD imao je zanimljiva putovanja, ali nije posetio jednu željenu destinaciju. A to je poseta čuvenom zatvoru na ostrvu Alkatraz.
"Pokušao sam, ali nisam uspeo. Pošto treba karte da se naručuju, taj brod ide jednom ili dva puta dnevno. Naručiš danas kartu, ali ideš tek za mesec dana".

U jednom drugom zatvoru je prisustvovao zanimljivoj košarkaškoj predstavi.
"To je San Kventin, u pitanju je aktivan zatvor. Bilo je to u sklopu akcije ‘NBA Cares’. Tu treneri i generalni menadžeri igraju protiv zatvorenika, a igrači gledaju. Zatvorenici su bili tu sa nama, to je jedan od najozbiljnijih zatvora u SAD".

I kako izgleda kada se družiš sa ozbiljnim zatvorenicima?
"Kad ti pričaš sa njima, oni su normalni, a sad, šta se tu krije iza… Nije bilo svejedno”, uz osmeh će Kuzma.

SPAVANJE NA AERODROMU BOLJA OPCIJA OD LETENJA AVIONOM

Tokom karijere se nadograđivao kao igrač i to još uvek čini, ali je stekao fobiju od letanja. Jedan od najzaslužnijih za to je i negov doskorašnji saigrač u Panatinaikosu je Saša Pavlović, o čemu je on govorio u novogodišnjem intervjuu za MOZZART Sport.
"Imam strah od letenja. Nije to bilo oduvek. Imao sam prijatelja u razvojnoj ligi, Morisa Bejkera. Kada je bio na koledžu leteli su sa dva aviona. Njihov je stigao, ali je drugi pao i svi su poginuli. I kad smo počeli zajedno da letimo, čim počne turbulencija, njemu nije svejedno, znoji se čovek… I tu malo pomalo, malo pomalo i meni nije svejedno. I prošle godine, eto gde sam ja došao, kod Pavlović Saše… Mi zajedno sedimo, samo malo počelo da trese pri poletanju i gotovo. On galami na mene, nogom me tu nešto, ja rek’o polako… Sad kad letim, frka je non-stop. Sedim, neko priča nešto. Ostali spavaju, probude se i ništa".

Čak je i čuveno spavanje na aerodromu u Kazanju bilo bolje od letenja čeličnom pticom.
"Spojio sam dve klupe, i onda neka dijagonala. Baš su bile muke, ali rekoh - neka nas ovde, bolje, sigurnije je", rekao je Kuzmić i dodao da je dok je bilo lepše vreme voleo da prošeta sa suprugom do zoološkog vrta, Kalemegdana, pročita neku knjigu ili pogleda film.

Privi komšija im je Čarls Dženkins, ali i redovni Kuzmićev saputnik do treninga i nazad. Da li si uspeo da ga naučiš neku pesmu na srpskom jeziku?
"Ja sam na drugom spratu, on je ispod mene na prvom. Idemo zajedno na trening. Neće ništa da nauči, samo svoje sluša. Kad on vozi onda on pušta muziku, kad ja vozim onda ja".

Uskoro će i večiti derbi u kojem će Partizan biti domaćin. Kako uprediti naš i okršaj grčkih velikana.
"Slično je, to je derbi, za to se živi, to svi gledaju. I tamo imaš one koji navijaju za Olimpijakos, one koji navijaju za PAO i to je to. Jedino što je možda sigurnije što su samo domaći navijači tu, ne mora toliko da se brine za sigurnost. Ali je naravno ovako atmosfera bolja".

S obzirom da će derbi biti odigran u 21. kolu, Zvezda bi mogla da ima priliku baš tada da postavi novi rekord ABA lige. Motivisana će biti oba tima.
"Hoće, hoće, ali da prvo da dobijemo Igokeu i Mornar, pa o tome da razmišljamo", zaključio je Kuzmić.

Kompletan sportski život na dlanu dobrog i poštenog diva Crvene zvezde, Ognjena Kuzmića.

PRIREDILI: Strahinja Klisarić i Nenad Jovanović, Mozzartsport

Related items

Izdvajamo

Kontakt Info

  • Zadovoljstvo nam je odgovoriti na vaš upit kako bismo ostvarili saradnju. Za sada smo dostupni u BiH i Srbiji.
  • + 387 65 643 603 (Doboj, BiH)
  • + 381 69 625 167 (Novi Sad, Srbija)
  • Ova adresa el. pošte je zaštićena od spambotova. Omogućite JavaScript da biste je videli.
Top